biografikon 23

Velika ideja

Sad nisam siguran je li to bio naš život, ili sam to čitao kod Zamjatina i Orvela. U svakom slučaju, u velikim teškoćama i oskudicama živjeli smo ideju jedinstvenog, zajedničkog spasa. Bila je to zaista velika ideja. Da li je bila podnošljiva svima u istoj mjeri, da li je uopše ostvariva, otvara li nove, šire mogućnosti, ili se sama u sebi gasi, u to nisam ulazio, a i sad ne ulazim u te tamne, mistične prostore. Samo znam da je u menzi uvijek bilo jedno jelo. Siromaštvo našeg vremena apsolutno je isključivalo svaki lični ukus i izbor. I svi su dobijali istu količinu bez obzira na uzrast ili neke druge razlike. 

A subotom poslije ručka, pa sve do iza večere, za sve građane, ali uglavnom za ove iz menze, bilo je kupanje u higijenskom zavodu. Ta lijepa zgrada i sada postoji u bolničkom krugu i u njoj je i sada neka važna ustanova. Pred zavodom bi se u to vrijeme formirao povelik red, ali, šta se tu može, redovi su bili svuda, pred prodavnicama hljeba ili bilo čega, kasnije i pred kinom, kad je proradilo. A u mene se, ne znam kako i zašto, bila uvukla neka pristojnost, pa sam mnoge propuštao, naročito nastavnike iz gimnazije. "Izvol'te... Izvol'te vi, ja imam vremena..." A pristojnost se skupo plaćala, u ovom slučaju tuširanjem skoro hladnom vodom. Jednom mi je pala na pamet i misao o osveti. U redu iza mene stajao je onaj nastavnik vage, a bilo je već kasno, mislim da smo bili posljednji. E, mislio sam, neću izaći sve dok ne poteče sasvim hladna voda. A onda ću da izađem i da mu kažem: "Izvol'te!", što bi zapravo značilo: "Snađi se kako znaš". Kada sam došao na red, ipak sam se uklonio ispred vrata i propustio ga. Zahvalio mi se, ali na licu sam mu prepoznao zaprepaštenje. A i ja sam bio zaprepašten, kao što sam i kasnije često bio zaprepašten vlastitim postupcima.

Ali taj osjećaj zajedničkog podnošenja života postajao je dio moje ličnosti. Neka neobična, apsolutna pravda dopadala mi se kao ideja, kao smisao svega što je teško i što mukotrpno podnosimo. Bilo je u tome one dječje naivnosti na koju su se oslanjale najljepše bajke.

Sjećao sam se tada i onog prvog dana komunizma u Risnu. Sloboda je postepeno, ali sve više oživljavala, more se već bilo pripitomilo, vratilo nam se. E, tog dana ribari su izvukli pune mreže. Novi novac je već cirkulisao, novčanice od jednog dinara sa lijepim crežom mladog partizana i slične petodinarke. I ljudi su pohrlili da konačno dođu do ribe, do prvog pravog ručka. Oko ribara najviše se bilo okupilo žena sa raznim praznim posudama u jednoj ruci i sa dinarom u drugoj. I ribari su počeli da prodaju ribu. Ne znajući još vrijednost novca, ribu nisu vagali i za jedan dinar svak je dobijao onoliko ribe kolika mu je bila posuda koju je donio. Ali, odjednom se odnekud pojavio komandant mjesta, mladi partizan sa sjajnim ordenom za hrabrost na bluzi. On je taj pokušaj eksploatacije naroda odmah prekinuo, jer "Nismo se,valjda, za to borili". Od njega smo saznali da je naša država narodna, da je narodno i more koje pripada toj državi, pa, logično, i riba koja je u tom moru i da ne mogu oni sad narodu da prodaju njegovu ribu i da treba sve besplatno da podijele, a njima će već biti odato priznanje. Ribari su u početku nešto gunđali, a meni je odmah sve bilo jasno kao dan, pa sam otrčao u naš stan, u kojem nikoga nije bilo, i uzeo kantu za vodu od deset litara. Kad su mi je napunili ribom, shvatio sam da ne mogu da je odnesem ni do ulaza, a kamoli na drugi sprat, pa sam i ja počeo iz svoje kante da dijelim ribu ženama koje su stalno pristizale. Prišao mi je komandant i pohvalio me i moje ime zapisao. A sutra na domu kulture spisak - "Udarnici na prehranjivanju naroda". Bila su tu imena svih ribara, a na kraju i moje. Istina, baš ono je bilo nekako blijedo ispisano, valjda je traka pisaće mašine bila pri kraju, pa sam ga svakog dana podebljavao olovkom, dok jedne noći i ribare i mene nije bura oduvala s tog zida.   

IZVOR:Blog Pavle Stanišić