Dobojskim sjenovitim ulicama (9)

Prepuna dvorana, više stotina posjetilaca. Kada je predstava završena, svi su stojeći snažnim aplauzom pozdravljali glumce. Stajali su čak i oni iz prvog reda, predsjednik Opštine i njegovi gosti, predsjednici okolnih opština. 

Poslije sjajne predstave režiser je nestao iz grada, nečujno, kao što se i pojavio. U željezničkoj sali pored kauča ostala je samo jedna flaša – ona s vodom. 

U gradu je ostao i njegov sin Đorđe, poznati Džo. I sad ga često susretnem. Nema ulice u kojoj ne naletim na Džoa. Svi ga tako zovu. A on, onizak, plavokos, plavook, ni nalik na roditelje, na krupnog druga Marića i vitu, elegantnu ministarku. Stanuje privatno na Čaršiji, a zaposlen je u Opštini na protokolu. Pošto je daktilograf, obavlja i te poslove kad god zatreba. Ima i on na Čaršiji neku manju dramsku sekciju, s kojom nikad nije stigao do pozornice. Mlad je, a već iza sebe ima jedan brak, u Tuzli su mu bivša supruga Mukelefa i sasvim mala kćerka. Pridružio se nama nekolicini, koji smo se prozvali Klub mladih pisaca, učestvuje na književnim večerima koje organizujemo u Doboju, Tuzli, Tešnju, Gračanici... Govori da ima pun kofer priča, ali uvijek čita istu, onu „Blata ima više“. 

Glavni junak Džoove priče je u zatvoru i sa dvojicom zatvorenika priprema bjekstvo na slobodu. Kad je sve bilo pripremljeno, i prozor kroz koji će iskočiti, prokopan neprimjetni otvor na visokom zidu oko zatvora, kroz koji će se provući na slobodu, i kad su ta dvojica već iskočili, pretrčali do otvora i izgubili se na slobodi, i kad je došao trenutak da i on to uradi, pogledao je ispod prozora i vidio – blato. Onda je pogledao i svoje izglancane cipele, koje je tajno pripremio za taj put i – odustao. Kad su kasnije neke delegacije, koje su obilazile zatvor, pitale zašto je on tu, on je odgovarao da je tu zato što je na slobodi blato. A kad bi ga priupitali zšto ne ide onuda gdje nema blata, njegov odgovor je bio: „Blata ima više“. Priča je pisana u prvom licu, ali Džo se nikada nije htio izjasniti ima li u njoj i nekih autobiografskih detalja, što smo svi pretpostavljali. 

Već je noć, a mi, Džo i ja, još stojimo ispod one gole sijalice na Čaršiji, koja visi na potankim žicama, razvučenim nad raskršćem. Snijeg sipa li, sipa. Znam da on nema nikakvo grijanje u onoj maloj sobi, ali njega to ne brine. Brine ga šta čovjek traži na ovoj planeti, je li do sada išta pronašao ili je zaboravio zašto je stigao tu i još bezbroj takvih pitanja. Sad žurim i ostavljam Džoa, znam da ću ga tu naći kad god krenem sjenovitim ulicama grada, toliko toga još treba da raspravimo. 

 

IZVOR:Blog Pavle Stanišić