0
biografikon, 4
Posted by mrkaen002
on
16:40
in
pavle stanišić
Tihomirove priče
(Veza: postovi od 17,18. i 19. februara 2010.)
Povodom našeg pisanja o precima u navedenim postovima, javio nam se iz Beograda Tihomir Stanišić sa pričom u kojoj se pominje naš zajednički predak. Ovo je prva, a obećao je više priča.
Prva priča
Davno, 196o, negdje u septembru ili oktobru, dok sam bio u Mornarici, bili smo s brodovima u Cavtatu, gdje smo snimali o mornarici jedan film. Čekali smo nevrijeme i onda su nas snimili za vrijeme jednog juga, mislio sam da će valovi prebaciti Dubrovnik, ali, kad je snimljeni materijal stigao iz Beograda, naši brodovi su jadno izgledali, ljuljali smo se kao kakve ljuske.
Slobodno vrijeme provodili smo u jedinoj kafani. I tako jedne večeri polupijan išao sam između stolova, dobacivao nekima nešto, kad sam iza sebe čuo neki glas kako glasno govori „Pogledaj ga žgoljavca, a djed mu je bio dva metra visok“. Okrenuo sam se na ovu uvredu, a onda mi je jedan od dvojice za stolom pokazao na praznu stolicu i jednostavno rekao: „Sjedi“. „Da te upoznam”, pa pokaza na drugoga za stolom, „ovo je Peko Dapčević“. Sledio sam se i odmah otrijeznio, rukovao s Pekom, a ovoga upitao kako zna moga djeda. „Pa, ja sam ti rođak, Stanišić” (mislim da je rekao i Konstantin, ali nisam siguran). „Nisam nikada vidio ni tvog oca Konstantina ni tebe, ali sam te ipak prepoznao.” (Ipak mislim da je prije toga čuo kako me je neko pozvao, kako se u vojsci ljudi zovu, po prezimenu). Priključila se stolu i moja žena i onda je on počeo svoju priču. Bio je kaže, blizak s djedom Ristom i dobro ga je znao. Bilo je neobično, djed je umro 1936, a ovo je, 196o, i čovjek je bio u punoj snazi.
Rekao je da je potpukovnik, glavni inženjer na gradnji aerodroma u Ćilipima, a Peko je tada bio ministar za saobraćaj ili tako nešto i došao u inspekciju. Rekao mi je sve detaljno i zajedničke pretke i braću i sestre djeda Riste, znao je i njihove potomke i zajedničke pretke. Meni se smušenom sve u glavi pobrkalo, zapamtio sam samo to da živi u Zagrebu, da mu dvojica sinova igraju u nogometnom klubu Zagreb (za njih sam znao odranije), žena koja nije poznavala familiju, još je manje zapamtila. Rekao sam mu to da nisam ništa zapamtio, a on je rekao da ćemo se vidjeti, sići će on još koji put, pa ću imati prilike da nešto i zapišem. Nismo se, međutim, nikada više vidjeli, umjesto juga koje smo danima čekali zapuhala je bura i vožnja u nju proizvodi tako zgodno uranjanje torpednih čamaca u valove i silnu pjenu, da su iz Beograda javili kako su snimci odlični.
Tako je nastao prvi jugoslovenski film u boji (tako su nam rekli) koji je dobio i neku međunarodnu nagradu na festivalu kratkometražnog filma u Monaku ili Monte Karlu, ne sjećam se više. Film sam i ja, kao i svi ostali, gledao na televiziji u crnobijelom obliku. Morali smo odmah isploviti, rođak je ostao u Ćilipima da završi aerodrom, naš djed je bio sasvim blizu, svega dvadesetak kilometara od nas.
Danas sam pogledao telefonski imenik Hrvatske. U Zagrebu ima 59 Stanišića, među njima su ti i Pavle, i Slavko i Mirjana, čak i neki Kostadin (ne mislim da nam je on rođak, ime mi liči na neko srbijansko ili bugarsko ili makedonsko).
IZVOR:Blog Pavle Stanišić
(Veza: postovi od 17,18. i 19. februara 2010.)
Povodom našeg pisanja o precima u navedenim postovima, javio nam se iz Beograda Tihomir Stanišić sa pričom u kojoj se pominje naš zajednički predak. Ovo je prva, a obećao je više priča.
Prva priča
Davno, 196o, negdje u septembru ili oktobru, dok sam bio u Mornarici, bili smo s brodovima u Cavtatu, gdje smo snimali o mornarici jedan film. Čekali smo nevrijeme i onda su nas snimili za vrijeme jednog juga, mislio sam da će valovi prebaciti Dubrovnik, ali, kad je snimljeni materijal stigao iz Beograda, naši brodovi su jadno izgledali, ljuljali smo se kao kakve ljuske.
Slobodno vrijeme provodili smo u jedinoj kafani. I tako jedne večeri polupijan išao sam između stolova, dobacivao nekima nešto, kad sam iza sebe čuo neki glas kako glasno govori „Pogledaj ga žgoljavca, a djed mu je bio dva metra visok“. Okrenuo sam se na ovu uvredu, a onda mi je jedan od dvojice za stolom pokazao na praznu stolicu i jednostavno rekao: „Sjedi“. „Da te upoznam”, pa pokaza na drugoga za stolom, „ovo je Peko Dapčević“. Sledio sam se i odmah otrijeznio, rukovao s Pekom, a ovoga upitao kako zna moga djeda. „Pa, ja sam ti rođak, Stanišić” (mislim da je rekao i Konstantin, ali nisam siguran). „Nisam nikada vidio ni tvog oca Konstantina ni tebe, ali sam te ipak prepoznao.” (Ipak mislim da je prije toga čuo kako me je neko pozvao, kako se u vojsci ljudi zovu, po prezimenu). Priključila se stolu i moja žena i onda je on počeo svoju priču. Bio je kaže, blizak s djedom Ristom i dobro ga je znao. Bilo je neobično, djed je umro 1936, a ovo je, 196o, i čovjek je bio u punoj snazi.
Rekao je da je potpukovnik, glavni inženjer na gradnji aerodroma u Ćilipima, a Peko je tada bio ministar za saobraćaj ili tako nešto i došao u inspekciju. Rekao mi je sve detaljno i zajedničke pretke i braću i sestre djeda Riste, znao je i njihove potomke i zajedničke pretke. Meni se smušenom sve u glavi pobrkalo, zapamtio sam samo to da živi u Zagrebu, da mu dvojica sinova igraju u nogometnom klubu Zagreb (za njih sam znao odranije), žena koja nije poznavala familiju, još je manje zapamtila. Rekao sam mu to da nisam ništa zapamtio, a on je rekao da ćemo se vidjeti, sići će on još koji put, pa ću imati prilike da nešto i zapišem. Nismo se, međutim, nikada više vidjeli, umjesto juga koje smo danima čekali zapuhala je bura i vožnja u nju proizvodi tako zgodno uranjanje torpednih čamaca u valove i silnu pjenu, da su iz Beograda javili kako su snimci odlični.
Tako je nastao prvi jugoslovenski film u boji (tako su nam rekli) koji je dobio i neku međunarodnu nagradu na festivalu kratkometražnog filma u Monaku ili Monte Karlu, ne sjećam se više. Film sam i ja, kao i svi ostali, gledao na televiziji u crnobijelom obliku. Morali smo odmah isploviti, rođak je ostao u Ćilipima da završi aerodrom, naš djed je bio sasvim blizu, svega dvadesetak kilometara od nas.
Danas sam pogledao telefonski imenik Hrvatske. U Zagrebu ima 59 Stanišića, među njima su ti i Pavle, i Slavko i Mirjana, čak i neki Kostadin (ne mislim da nam je on rođak, ime mi liči na neko srbijansko ili bugarsko ili makedonsko).
IZVOR:Blog Pavle Stanišić
Objavi komentar