Aktuelno

Temeljne vrijednosti

Za trenutak ćemo sići sa dobojskih sjenovitih ulica i posvetiti malo pažnje onome što se oko nas danas  dešava, a tiče se osnovnih društvenih vrijednosti.

Rajna Dragičević, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu. svojim studentima na apsolventskoj večeri obratila se govorom, koji je u javnosti izazvao mnoge polemike. Pokrenuta su pitanja osnovih vrijednosti. Na jednu od tih reakcija (novosadskog profesora Alekseja Kišjuhasa) replicirao je i naš stari poznanik i saradnik ovog bloga Božidar Stanišić. Evo Kišjuhasove reakcije i Božidarove replike.

Aleksej Kišjuhas:

Govor koji se navodno čuo na proslavi apsolventske večeri studenata Filološkog fakulteta u Beogradu uzburkao je ovdašnje društvene mreže. Pod pretpostavkom da je dotični verno prenesen u štampanim medijima, sam govor se počeo širiti domaćim internetima. I to brzinom lažnih motivacionih citata Ive Andrića ili lažnih izjava Merilin Monro, svejedno.

Za eventualno neobaveštene, reč je o obraćanju apsolventima navedenog fakulteta koje je bilo posvećeno odbrani profesije profesora, večitim temama „pravih vrednosti“, uz sporadičnu pljuvku po rijaliti programima, onako, umesto kusura. A iako je vlada Dačić-Vučić poslala tezu o „dve Srbije“ na đubrište istorije, mišljenja o ovom govoru danas su podeljena poput tog blaženopočivšeg rova. I zato, čak i ako posredi nije autentična stvar, već nekakav marketinški trik ili slična ujdurma, objavljene i naširoko „šerovane“ reči zaslužuju pažnju i komentar kao fenomen nezavisan od izvora.

Prvo, ispravni momenti. Prosvetni sistem je zaista u potpunom haosu i demonstrira jedino to da je dno pomično. Zatim, rušenje motivacije kod ljudi angažovanih u prosveti je važan problem, a govor karakteriše i jedna ipak lucidna rasprava o ispraznom karakteru mnogih novih zanimanja. Konačno, savetima o tome da budući profesori treba da izvuku najbolje iz svojih učenika, da treba da prepoznaju njihov trud i slično, zaista se nema šta mnogo prigovoriti. Međutim, saveti o tome da treba voleti svoju zemlju i ostajati u njoj već su nas jahali. Učenje dece patriotizmu, tom poslednjem utočištu hulja? Bilo je dosta za jedan život.

S druge strane, navedeni govor je i društveno anahron i individualno arogantan. Na primer, do zvanja profesora zapravo se uopšte ne mora stići upornim i vrednim radom, kako se u govoru tvrdi. Od sitno ispisanih puškica do krupno sažvakanih skripti, mnogi današnji profesor nije uradio svoj domaći zadatak dok je bio na fakultetu. A do vlasništva nad restoranima, firmama i privatnim avionima – koji se u govoru kontrastiraju profesorluku – može se stići preko noći, ali i izuzetnim radom i trudom. Odmeravanje ta dva truda sa jasnim sklonostima prema prvom može nam prijati, ali ga to ne čini manje bahatim. Zatim, uporno se i samozaljubljeno ponižavaju gotovo sve ostale profesije, a čak se i časovi srpskog jezika („glavni predmet, prvi u rubrici u dnevniku“) uzdižu iznad ostalih.

U govoru se kritikuje čak i praksa promene zanimanja („foliranti koji menjaju profesije kao prljave čarape“), u jednoj prilično statičnoj viziji koja je u nesaglasju sa stvarnošću i zahtevima savremenog društva. Profesori marksizma, te opštenarodne odbrane i društvene samozaštite su, prema ovakvim porukama, trebali ostajati u svojim čarapama, koliko god da vonjaju? Konačno, zar je dovoljno samo samozadovoljno biti profesor? Profesorke sociologije, dakle, profesije ovog kolumniste, jesu i Mirjana Marković i Vesna Pešić. Biće da se ne broji samo seksi diploma. Jer, da je tako, njena jedina funkcija bila bi u tome da se majka u frizerskom salonu, a otac u kafani (može i obrnuto, moderno je doba) pohvali da je derle diplomiralo.

Svakako najdramatičniji trenutak govora je poziv na „kretanje u rat protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna i biznismena“. Veli govorancija da se bitke vode u učionici i da traju po 45 minuta, dakle stilska je figura i možemo da odahnemo, ali, zaista – u rat? Otkud ta neodoljiva privlačnost onih bolje obrazovanih da sa ratoborne visine gledaju na one koji to nisu? Da li je to taj famozni bolonjski „dodatak diplomi“? Posebna je tema što govor karakteriše fundamentalna logička greška: on polazi od premise da je obrazovni sistem urušen a deca nezainteresovana, a zatim gradi argumente oko toga da je jedino diploma (profesora) važna, te da samo ona istinski hvata boga za testis („Od časa srpskog do kosmosa!“). Biće da se do časova logike nije stiglo, od tolikog čuvanja „našeg jezika i kulture“.

U čemu je zaista problem ili logička greška? U tome što navedeni govor zapravo ne govori o obrazovanju, već o popisu društvenih problema iz jednog vrlo ličnog i uskogrudog ugla. A u trenucima kada o nekakvom školovanju i govori, on govori o formi, a ne o suštini: kako se ponašati pred drugima, kako unaokolo deliti patriotske i kulturnjačke lekcije i kako istovremeno držati i nos i trajnu visoko. Možda je to sasvim u redu i prikladno za apsolventsko veče – malo motivacije nije na odmet dok žuljaju štikle i padaju bretele. Suština uopšte nije u navodnom autoru govora, već u onom mnogobroju spremnih delitelja ovog teksta koji time poručuju da i oni dele takve stavove jer su i sami, ah, tako visoko obrazovani. A to što se učilo noć pred ispit, polagalo na „bubice“ i napijalo zbog šestice, tada je manje važno.

Ironično, ali upravo bi famozne starlete, u pauzi čitanja „Tolstojevskog“, potpisale ovako fini manifest diplomi kao sredstvu za trpanje prstiju u oko drugima. Ideje poput ovih zapravo su isprazne besmislice „finih ljudi Srbije“ koji, kada amaterski ne glume Paola Koelja ili Nika Vujičića, razotkrivaju duboko zatvorenu svest. Želju za preoblikovanjem sveta isključivo po sopstvenom ukusu i ličnom shvatanju vrednosti i kulture, uz želju za regrutovanjem armije koja će misliti isto.

I ovaj kolumnista i asistent drži mnoge vežbe studentima na univerzitetu. Iz sociologije, discipline koja nije prva po rubrikama u dnevniku niti po rubrikama Zavoda za zapošljavanje. I (budući) sociolozi pate od predimenzionirane slike o samima sebi, u čemu ih on na svojim časovima pokušava i razuveriti i obeshrabriti. Govori im da umesto da menjaju društvo, a mnogi se upisuju sa tom namerom, prvo pokušaju da ga dobro razumeju. I to da bi taj kratak trenutak vremena koji nazivamo životom ispunili smislom. I ubeđuje ih u to da polaganje ispita i sticanje diplome zapravo i nisu toliko važni. Jer su naši životi kratki, teški i u krajnjoj liniji besmisleni. Da li zaista želimo da ih potrošimo u ubeđivanju drugih da nemaju pojma i krojenju sveta po svojoj volji?

Ne, svojoj egzistenciji smo dužni jedno usredsređivanje na puno ozbiljnija pitanja i na mnogo veće i čvršće stvari u sveopštoj sitnoći i banalnoj prolaznosti. Ta čvrsta stvar je znanje i ono započinje radoznalošću. Jednim interesovanjem i strašću za spoznajom sebe i sveta unaokolo, za preispitivanjem i istraživanjem bez unapred zadatih rešenja i svesrdnog nutkanja pravih vrednosti. Dakle, u usvajanju širokog znanja o svetu u kojem živimo, koje je zapravo samo sebi cilj. Ne da bismo bili bolji od drugih, već da bismo bili bolji za sebe. Ključ je u postavljanju pitanja koja su „veća od života“ i naše tupe egzistencije koju zovemo karijerom. Tek tada razbijamo začarani krug banalnosti i prozaike. Među mladim ljudima koji dolaze na fakultete treba probuditi neprekidnu želju za zapitanošću i za saznavanjem, a ne želju za deljenjem lekcija i posmatranjem drugih sa visine. Filozofska poenta je zavoleti ljubav prema znanju, a ne prema profesiji. Samo tada diploma ima smisla.

Božidar Stanišic:

Studentima autora ove kritike, dakle buducim sociolozima, kojima, izmedju ostalog, uopste ne zavidim - ne vjerujem da je lako slusati predavanja A.K. - savjetujem da na primjeru upravo ovog teksta odrze nesto-kao-vjezbu o primarnom semantickom problemu koji, kao takav a nametnut glagoljivoscu A.K., moze izmaci samo onima koji, sa maglom u glavi i odsustvom emocionalnog nemira, koracaju kroz balkanski i, naravno, evropski svijet bez ikakvih parametara eticke, socijalne, kuturne i politicke naravi. Ta, primarna, tema bi mogla ako ne vec morala biti "Contradictio in adiecto u clanku A.K.". Ona, sekundarna tek uslovno, bila bi o zavisti, jasno prisutnoj od pocetka do kraja teksta A.K., koja, svejedno sto je autor pokusao da je zamota u argumente protivne iznesenim u poruci prof. Dragicevic, izbija na povrsinu od onog "navodno" pa nadalje, zakljucno sa autorovim mudrovanjem o znanju i diplomi. Jeste, neko se usudio, nimalo navodno, da uzburka jedno od mrtvih mora, ali u tim talasima odjednom se nadju ne samo razni Mister Dolari, vec i poneki vrli kolumnist o kojem bi i nimalo pokojni Krleza rekao jasno da magla u glavi mozda godi tijelu i sujeti ali zamagljuje vidik na drustvo i covjeka, na poljuljane ili vec urusene temelje svega sto rado nazivamo civilizacijskim ali nasim djelovanjem na to pristajemo. To pristajanje ima svoje ime - konformizam. Koji bi mogao biti treca tema studentima A.K.

A evo i spornog govora.

 

Rajna Dragičević:

"Dragi moji studenti, poštovane kolege, budući profesori, 

Na dan kada smo proslavljali vaše apsolventsko veče, odložen je maturski ispit malih maturanata jer su se testovi koje je trebalo da popunjavaju pojavili u javnosti. Ovaj događaj samo je jedna od brojnih manifestacija urušenosti našeg prosvetnog sistema, kao i društvenog sistema u svim oblastima.

Dolazeći na vaše veče i gledajući vas onako doterane, nasmejane, mlade i pune pozitivne energije, razmišljala sam o tome hoćete li uspeti da zadržite taj optimizam i kada diplomirate i kada se suočite s niskim platama, nedovoljnim uvažavanjem profesorske profesije, prilično nezainteresovanim učenicima, roditeljima koji su uvek na strani svoje dece (čak i ako je to na njihovu štetu), različitim pritiscima i omalovažavanjem.

Mnogo toga oko vas ubijaće vam motivaciju. Ipak, ako mene pitate, na listi vrhunskih zanimanja nalaze se sledeća: profesor, lekar, advokat, sudija, inženjeri, još jednom, profesor. Ako pitate sve roditelje ovog sveta čime bi želeli da se njihova deca bave, odgovoriće vam na isti način.

 Raznorazni nepismeni i polupismeni ljudi danas sebe olako mogu nazvati nekakvim pi-arovima ili menadžerima, neobrazovane voditeljke sebe zovu novinarkama, a folk-pevačice umetnicama, da i ne govorim o art direktorima, biznis konsultantima, bek-ofis administratorima, velnes konsultantima, ivent koordinatorima, kopi-print operaterima, marketing konsultantima, ofis-asistentima, portfolio-menadžerima, produkt dizajnerima.

 Iza zvučnih naziva zanimanja najčešće se kriju foliranti koji misle da se ugled može steći preko noći, kriju se oni koji nisu imali izdržaj da završe fakultet koji su započeli, oni koji menjaju zanimanja i profesije kao prljave čarape. Nemojte zaboraviti da se profesorom, lekarom ili sudijom niko ne može samoprozvati.

 Ponosite se svojim zanimanjem koje se može steći samo upornim, vrednim radom, odricanjem, nespavanjem i višegodišnjim samosavladavanjem i samoodricanjem. Ne dozvolite da vam bahati, hvalisavi i samouvereni vlasnici raznoraznih restorana, firmi, privatnih aviona, luksuznih stanova drže lekcije o uspehu, jer VI STE PROFESORI, a oni su samo vlasnici kvadratnih metara!

 Pokušavaju da omalovaže profesorsko zanimanje. Imajte na umu to da ste vi čuvari dostojanstva svoje profesije. Zvanje profesora stiče se sa puno truda, ali još više muke treba uložiti u znanje kako nositi tu važnu titulu. Vodite računa o načinu na koji se ponašate i kada niste u školi,razmišljajte o svom odevanju, stavu, odnosu prema kolegama, prema učenicima i njihovim roditeljima.

 Ako sebe srozate u sopstvenim očima, onda će vas i okolina gledati sa omalovažavanjem. Budite ponosni, samouvereni, budite spremni da učite i da se doživotno usavršavate, jer VI STE PROFESORI!

 Volite svoje učenike. Upoznajte ih sa onim plemenitim što nose u sebi, a čega često nisu svesni. Izvucite ono najbolje iz njih. Podignite im ugled u njihovim sopstvenim očima. Nipošto im ne poklanjajte ocene, ali im stalno omogućavajte da poprave ocene koje imaju. Prepoznajte i poštujte njihov trud. Pokažite im da mogu biti uspešni ako rade. Ne ubijajte im volju.

 Profesorski autoritet ne stiče se preteranom strogošću i samovoljom, već pravednošću i nedvosmislenim dogovorom kojeg obe strane treba da se pridržavaju. Hvalite najbolje jer ćete time inspirisati i ostale da se potrude i ponekad budu najbolji. Pružajte šansu mnogima da ponekad budu najbolji.

 Nemojte biti drugari sa svojim učenicima i pokušavati da im se na taj način približite. Vi treba da postavljate pravila u svojoj učionici, da određujete granice, da držite konce u svojim rukama, jer oni su učenici, a VI STE PROFESORI!

 Ne zaboravite da ćete predavati glavni predmet, prvi u rubrici u dnevniku, i da ćete sa svojim učenicima provoditi više vremena od svih ostalih profesora. Vaš uticaj na učenike biće najvažniji. Budite svesni te odgovornosti. Kao profesori srpskog jezika, vi ste čuvari našeg jezika i kulture.

 Učite učenike da vole svoju zemlju. Često se može čuti kako profesori svojim najboljim učenicima savetuju da što pre odu odavde. Počelo je da se podrazumeva da je najbolji uspeh u školi sigurna propusnica za odlazak iz Srbije. Hajde da preokrenemo perspektivu! Ukažite najboljim učenicima na to da treba da ostanu u Srbiji jer će joj, kao najbolji, pomoći da se oporavi i postane bolje mesto za život. Ne dozvolite im da odu i da prepuste zemlju svakojakom ološu!

Zacrtajte im kao životni zadatak da se bore protiv živog blata u koje tonemo. Usadite im osećaj za društvenu odgovornost i objasnite im da ovu zemlju niko ne može očistiti osim njih. Ako se potrudite, videćete da će vas đaci poslušati, jer VI STE PROFESORI!

 Budite uvereni da seme svih ekonomskih, političkih, kulturnih, moralnih reformi u ovoj zemlji može da proklija samo u porodici, ali i u vašoj učionici, i to upravo na časovima srpskog jezika i književnosti! Zato se trudite da budete uzor svojim učenicima.

 Krenite u rat protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna, biznismena i pobedite ih. Vi im morate postati orijentaciona tačka, svetionik u životu! Za taj rat imate 45 minuta dnevno skoro svakog radnog dana, a to nije malo. Pobedićete tako što ćete dati sve od sebe da saržaje koje treba da predstavite svojim učenicima učinite zanimljivim, uzbudljivim, svežim. Uspećete u tome samo ako mnogo znate, ako volite ono što radite i ako ste posvećeni. 

Učenici to mogu da prepoznaju, i to nepogrešivo. Ne obazirite se na činjenicu da se neke vaše kolege ne pripremaju za časove, da mnogi ništa ne rade, a primaju platu, ne obazirite se na trulež oko sebe i ne predajte mu se! Neka vaš čas bude oaza znanja u sveopštoj pustinji, svetla tačka u mraku, zrno smisla u besmislu.

Vi imate misiju: ako uspete da povratite autoritet škole i znanja (a to se ne može postići nijednim zakonom, već entuzijazmom profesora), padaće kao domine sve prepreke ka boljem životu u Srbiji. Od časa srpskog do ekonomskih reformi! Od časa srpskog do borbe protiv korupcije! Od časa srpskog do kosmosa!

Vaša moć je ogromna i vaš zadatak je od strateškog značaja. U tome je razlika između vas i raznoraznih menadžera, konsultanata, koordinatora, administratora, operatera, bogatih vlasnika lokala i ostalih eksperata za prodavanje magle. U njihovim rukama su projekti, lokali, avioni i kamioni, a u vašim rukama je budućnost ove zemlje. Nikada nemojte zaboraviti: VI STE PROFESORI! 

 

IZVOR:Blog Pavle Stanišić