Dobojskim sjenovitim ulicama (4)

A ono tamo na biciklu je Nađin tata, stari Karabin. Kako li se ono zove? Trenutno je toliko udaljen da ne mogu da se sjetim. Inženjer Karabin. A kakav inženjer? Pojma nemam. Na njegovom stolu u onoj nevelikoj kući u Barama gomila je papira. To su projekti raznih mašina koje će raditi u nekim novim fabrikama. Na nekima se već nešto i proizvodi. Dakle, mašinski inženjer? Zaista ne znam, jer kad je trebalo izgraditi prvu benzinsku pumpu u Doboju, onu uz još nezavršenu ulicu prema novoj stanici, projekat je povjeren inženjeru Karabinu. I po njegovim nacrtima izgrađena je ova pumpa sa velikom nadstrešnicom, koju su u početku držala dva tanana stuba. U jedan od tih stubova udario je prvi kamion koji je naišao velik i pretovaren. Klonuo je i stub i nadstrešnica. Tada još nije bilo iskustva sa saobraćajnim prestupima, pa se smatralo i pričalo da je za to kriv projektant, koji nije dobro izračunao izdržljivost stubova u odnosu na snagu kamiona. Nedavno, odnosno, ubrzo nakon toga, napravljena je nova nadstrešnica sa masivnijim stubovima, tako masivnim da više ni jedan kamion nije pokušao da im provjerava izdržljivost.

Na velikom stolu inženjera Karabina, nad kojim nisko spušten visi veliki improvizovani luster, uz gomile papira i olovaka sjedi ona šarena, dobro uhranjena koka, koja se po kući kreće bezbrižno, svjesna da oni nju ne drže iz onih surovih i podmuklih pobuda iz kojih ljudi inače drže kokoši. Ali, jednoga dana i ona je prošetala oko svog novog stana u Barama i otkrila svježu zelenu salatu u vrtu prve komšinice. Kada je inženjer Karabin sa posla stigao kući, komšinica ga je dočekala takvim psovkama kakve on do tada vjerovatno nije čuo. A kad je ušao u kuću, dočekala ga je i supruga Ljubica, a pomalo i Nađa. Napale su ga kako on te grozne psovke može ćuteći da podnese. „Vrati se, pa i ti njoj skreši kao i ona tebi!“ „Dobro, ali šta da joj kažem?“ „Sve ono što je i ona tebi rekla.“ Izašao je i one su čule njegov ozbiljan glas:

„Izvinite, gospođo, ali dozvolite mi da vam se vrlo kratko obratim i da vam kažem da sve ono što ste vi meni rekli, u određenim okolnostima, može da se odnosi i na vas.“

Komšinica je ostala dugo poluotvorenh usta, a gospodin Karabin je oznojen ušao u svoj stan i zadovoljno saopštio: „Sve sam joj skresao!“

Inženjer Karabin se razumije i u mašinstvo i u građevinarstvo, ali vrlo slabo u komšijske odnose. Ipak, sad mi je jasno. Pa, on je inženjer muzike. Od njega je Nađa naučila sve one stare pjesme, kojima nas oduševljava, a koje se nigdje ne mogu čuti. Po dikim stepjam Zabajkala, ili Pod baljšim šatrom golubih njebes... Kad smo mu donijeli onu staru citru, koja siguno stotinjak godina nije zasvirala, pažljivo je pregledao, sve nedostajuće žice zamijenio je novim za gitaru. Napravio je divni mesingani ključ za štimanje tih brojnih žica, naštimao je citru i napisao note specijalno za ovaj instrument. Kad je neki dan zasvirao, zvučalo je kao da svira čitav orkestar. I Nađa je bila oduševljena, ali ona nikada nije odustala od gitare, bila joj je zgodnija da je ponese i u školu, i na izlet, i na ekskurziju, da uz nju zapjeva i u parku, i na velikom odmoru, i u vozu, i na brodu.

Možda on i sada u sebi ponavlja neku od onih davnih pjesama, dok se vozi prema nekom preduzeću, gdje će mu se, svakako, obradovati, ali čini mi se da pedala tog starog bicikla okreće sve sporije, sve sporije. Ili je, možda, takva melodija koju čuje. 

 

IZVOR:Blog Pavle Stanišić